Sv. Josip Kupertinski je svetac kakvog je rijetko naći u životopisima svetaca. Uspoređuju ga sa župnikom Arškim. Nije imao bistar um. Baš naprotiv. I zbog toga je jedva zaređen za svećenika. No on je bio potpuno svjestan tog svog siromaštva i bio je sretan sa dužnosti koju je dobio prije nego je postao redovnik, kad su mu dali da čuva jednu mulu u štali, jer je tu moglo biti najmanje štete. Ne samo da je bio nespretan u govoru nego je bio nespretan u svakom poslu. Bio je mislima odsutan, rastresen, nesposoban zapamtiti ono što bi učio. Svi su ga doživljavali kao smetnju i pravu pokoru. Pa i od djetinjstva je i samoj majci bio pokora. I ujaku kod kojeg se htio zaposliti. I za fratre je bio pravi test strpljenja.

Ali on je bio sretan da im može služiti proseći hranu za njih.

Jednom je tako dobio hrane od nekih časnih sestara. Rekao im je da će im zauzvrat poslati vrapca da im pomaže u pjevanju dok budu molile tj. pjevale jutarnju i večernju (časoslov). I stvarno, vrabac im je dolazio na prozor i pjevao, svako jutro i svako večer kad bi one dolazile na molitvu. Jednom prilikom jedna časna sestra ga potjera plješćući rukama. I vrabac se sljedećih dana nije pojavio. Časne se potuže svecu da im nema više vrapca. A on im kaže: „Nije se vratio – zato jer ste ga uvrijedile“. Te je obećao da se vrabac vratiti. Vrabac se vratio. No to nije kraj priče. Vrabac se sprijateljio sa sestrama toliko da ga je jedna uzela i privezala mu na nožicu malo zvonce. I tako je nastavljao dolaziti sa zvoncem. No, kad je došao Veliki ponedjeljak vrabac se nije pojavio. Ni sljedećih dana nije se pojavio. A kad su časne pitale sv. Josipa zašto nema vrapca rekao im je da je to stoga što su mu zavezale zvonce, a u Velikom tjednu se ne zvoni.

Ova moć Josipa Kupertinskog nad prirodom uspoređuje se sa onom koju je imao i sveti Franjo Asiški.

A Josip je bio osobito poznat i po još nečem. Od malena je često bio „u svom svijetu“, odsutan. To nije ništa neobično. No neobično je što su to u samostanu postala učestala stanja duše iz kojih ga braća nisu lako mogla vratiti u stvarnost. Znali bi ga i nečim pržiti po rukama da ga „probude“.

A osim toga događalo se da bi se odignuo  od zemlje u zrak (levitacija), do visine oltara pa i više. Nekada se to događalo i za vrijeme jela u blagovaonici, sa loncem u rukama. …

Izvor: ewtn